hrvatski

Vuk-Pavlovićevi zapisi o Kantu i njegovu nauku

Opus Pavla Vuk-Pavlovića (1894–1976) obilježavaju i studije posvećene prikazu i tumačenju misli pojedinih filozofa, primjerice Anselma Canterburyjskoga, Thomasa Hobbesa, Benedikta de Spinoze, Jean-Jacquesa Rousseaua, Đure Arnolda i Vladimira Dvornikovića. Premda nije napisao tekst koji bi u cijelosti bio posvećen Immanuelu Kantu (1724–1804), Vuk-Pavlović se u svojim djelima nerijetko očitovao i o nauku tog njemačkog filozofa. Najbrojnije i najopširnije zapise o Kantu i njegovu nauku Vuk-Pavlović je izložio u djelu "Spoznaja i spoznajna teorija" iz 1926. godine. Započeo ga je tako što je u njemačkom izvorniku citirao prvu rečenicu prvog paragrafa Kantove "Prolegomene za svaku buduću metafiziku". Vuk- Pavlović je u tom djelu nastojao odgovoriti na to »da li je odnosno kako li je spoznajna teorija kao znanost moguća, i to ne u smislu upravo transcendentalnog nego načelno metodičkog odnosno znanstveno-sistematičkog postavka pitanja«, upozorivši da se ne valja »nipošto izgubiti u lagodnoj sigurnosti, kao da je pitanje o granicama spoznaje kantovskom i njoj analognom spoznajnom kritikom za vječna vremena riješeno«. Osim toga, valja se zapitati je li, kako kaže, »Kantov ‘Ding an sich’« jedino moguće »određenje metafizičkoga realiteta«. O Kantovoj teoriji spoznaje Vuk-Pavlović se očitovao i u članku »Spoznajna teorija i metafizika« objavljenom 1928. godine. Pritom je priopćio da se u »modernoj duhovnoj kulturi Zapada«, posebice u »samoj filosofiji«, može zamijetiti »žig duha Kantova«, zbog čega je »najznačajnija crta sadašnjice« ili pak »bivstvo ove kantovski orijentirane kulture« to da je sadašnjica, a što »dalje odmiče od časa, kad je Kantov sustav ugledao svijet«, sve »izrazitije antimetafizična.« U istom članku ukazao je i na važnost »Kantova ‘kopernikovskoga obrata’, kako ga Kant sam naziva«, čime je, premda griješi kada bilježi da Kant koristi sintagmu »kopernikanski obrat«, podsjetio na sadržaj »Predgovora drugome izdanju« "Kritike čistoga uma", točnije na Kantovu tvrdnju da ćemo u »zadacima metafizike« bolje napredovati kada prestanemo pretpostavljati da se »sva naša spoznaja mora upravljati prema predmetima« i prihvatimo da se »predmeti moraju upravljati prema našoj spoznaji.« Inače, Vuk-Pavlovićevo poznavanje sadržaja Kantove "Kritike čistoga uma" potvrđuje i tekst »Slikar u ontologičkome bogokazu Anselma Canterburyjskog« iz 1971. godine. Naime, prilikom pojašnjavanja Anselmova dokaza o postojanju Boga, Vuk-Pavlović je u tom tekstu pripomenuo da u povijesti filozofije nije bila zanemariva »kritika toga dokaznog postupka«, i to »sve tamo od Gaunila pa do Kanta«. Pritom je mislio na kritiku koju je Anselmu podastro njegov suvremenik Gaunilo (Gaunilon), francuski mislilac koji je ponukan Anselmovim dokaznim postupkom o postojanju Boga napisao "Liber pro insipiente" ("Knjiga za bezumnoga"), te na kritiku koju je o tom dokaznom postupku iznio Kant, posebice u odsjeku koji je u "Kritici čistoga uma" naslovio »O nemogućnosti ontologijskoga dokaza za opstojnost Boga«. Razumijevanje Kantova nauka Vuk-Pavlović je izložio i u djelu koje je objelodanio 1938. godine pod naslovom "Spinozina nauka". U njemu je, među ostalim, Spinozin nauk o duhovnosti i tjelesnosti usporedio s Kantovim, pa zapisao da je »u tome pravcu i s toga gledišta sustav Spinozin po obuhvatnosti i zahvatnoj snazi možda najuspjeliji filosofički pokušaj prije Kanta«. Iz tog iskaza ne doznajemo samo stav koji je imao o Spinozinim filozofskim promišljanjima posvećenima duhovnosti i tjelesnosti, nego i o Kantovim. Kantova filozofska promišljanja o duhovnosti i tjelesnosti smatrao je najuspjelijima »po obuhvatnosti i zahvatnoj snazi«. Upućenost u Kantove zapise nudi i studija »Misaoni put J. J. Rousseaua«, koju je Vuk-Pavlović napisao povodom 180. obljetnice Rousseauove smrti i objavio 1959. godine. Iz nje doznajemo da je čitao i Kantove napomene (Bemerkungen) uz spis "Beobachtungen über das Gefühl des Schönen und Erhabenen" ("Razmatranja o osjećaju lijepog i uzvišenog"). Naime, Vuk-Pavlović je u toj studiji istaknuo da Rousseauovo »iskreno nastojanje« koje se ticalo »promicanja istančanijega čovještva, dublje humanosti, slobodnijeg opstanka i ispunjenijeg života nije uvažavao samo Kant«, koji je izvijestio da ga je, preuzima Vuk-Pavlović tvrdnju iz Kantovih napomena, »Rousseau skrenuo na pravi put (‘Rousseau hat mich zurecht gebracht’).« Očekivano, Vuk-Pavlović je bio upućen i u sadržaj Kantove "Kritike praktičkog uma". To je dokazao člankom »Bemerkung zum westlichen und östlichen Atheismus« (»Napomena k zapadnom i istočnom ateizmu«), koji je objavio 1961. godine u Rimu. U njemu je zabilježio da »Kant postojanje Boga vidi kao postulat praktičnog uma«. Time je uputio na nauk koji je Kant zastupao u drugom poglavlju druge knjige prvog dijela "Kritike praktičkog uma", znači kada je obrazlagao da »opstojnost boga« također valja smatrati postulatom »čistog praktičkog uma«, pri čemu je naglasio da je »postulat mogućnosti najvišeg izvedbenog dobra (najboljeg svijeta) ujedno postulat zbiljnosti najvišeg iskonskog dobra, naime egzistencije boga.« Naposljetku, u posljednjoj godini života, dakle 1976., Vuk-Pavlović je objavio spis "Duševnost i umjetnost". U njemu je Kanta spomenuo u poglavlju »Put k umjetnini«, pri čemu je zapisao da Kant »estetički postavak« određuje kao »‘sviđanje mimo pojma’, kao bespojmovno raspoloženje«, pa dodao da se u Kantovu nauku »estetičko gubi u subjektivnome, koje ne može prijeći u spoznaju.« Zato se može tvrditi da je Vuk-Pavlović u svojem opusu sintetizirao i nauk iz Kantove Kritike rasudne snage, posebice iz paragrafa naslovljenog »Sviđanje, koje određuje sud ukusa, bez svakoga je interesa« i paragrafa naslovljenog »Lijepo je ono, što se predočuje bez pojmova kao objekt općega sviđanja«.

Pavao Vuk-Pavlović; Immanuel Kant

Opus von Pavao Vuk-Pavlović (1894–1976) ist durch Studien gekennzeichnet, die der Darstellung und Erläuterung von einigen Philosophen, zum Beispiel Anselmo von Canterbury, Thomas Hobbes, Benedikt de Spinoza, Jean-Jacques Rousseau, Đuro Arnold und Vladimir Dvorniković gewidmet sind. Obwohl er keinen Text schrieb, der im Ganzen nur an Immanuel Kant (1724–1804) gewidmet wurde, äußerte sich Vuk- Pavlović in seinen Werken ziemlich oft über Lehre von diesem deutschen Philosophen. Die zahlreichsten und die umfangsreichsten Äußerungen über Kant und seine Lehre erläuterte Vuk-Pavlović im Werk Erkenntnis und Erkenntnistheorie aus dem Jahre 1926. Am Anfang des Werkes zitierte er auf Deutsch den ersten Satz des ersten Paragraphs aus Kants Prolegomena zu einer jeden künftigen Metaphysik. In diesem Werk versuchte Vuk-Pavlović die Frage zu beantworten, „ob bzw. auf welche Art Erkenntnistheorie als Wissenschaft möglich ist, und zwar nicht einmal im Sinne der transzendentalen sondern prinzipiell methodischen, d. h. wissenschaftlich systematischen Fragestellung“. Dabei machte er darauf aufmerksam, daß es keinesfalls gut ist, „sich in gemütlicher Sicherheit zu verlieren, a